Kreativna industrija je nešto drugačija industrija od one na koju smo navikli. Govoreći o kreativnoj industriji govorimo o skupu delatnosti i aktivnosti čijim proizvodima, uslugama i sadržajima vrednost daje kreativni rad utemeljen na elementima umetnosti, kulture, nauke, istraživanja, razvoja i obrazovanja. Reč industrija ne koristi se za opisivanje industrijske proizvodnje i masovne potrošnje kulturnih sadržaja, već za označavanje delatnosti čiji su rezultati raznoliki kulturni izrazi, uglavnom zaštićeni pravima intelektualne svojine. Termin kreativne industrije se često koristi naizmenično sa terminom kulturne industrije, ali zapravo obuhvata mnogo šire polje nego kulturne industrije, jer prevazilazi polje umetnosti i uključuje sve proizvode bazirane na kreativnosti. Odmah, dakle, treba reći da ne postoji jedinstvena definicija pojma, a da termin „kreativne industrije” prate i mnogobrojne alternative. Na primer, američki analitičari sve više koriste termine „industrije autorskih prava” (copyright industries ili copyright based industries) i „industrije zabave” (entertainment industries), a u evropskim političkim i akademskim krugovima najčešće se koriste termini „kreativne industrije” (creative industries) i „kulturne industrije” (cultural industries).


Najnovija tendencija je da se kreativne industrije ne ograničavaju usko na aktivnosti vezane za kulturu, već da se koristi termin „kreativna ekonomija“ kako bi se naglasio značaj usluga baziranih na različitosti sadržaja, kreativnog razmišljanja i rešavanja problema među svim industrijskim sektorima. Naravno, ukoliko raširimo poglede i ne gledamo usko i jednostavno na stvari shvatićemo da bi kreativnost mogli da primenimo na bilo koju granu industrijskih sektora i da doprinesemo nečemu boljem, konkretno razvoju. Tako da možemo reći da kreativna industrija sama po sebi može biti inovacija.


Sektor kreativnih industrija čine mnoge delatnosti, međusobno povezane, i svaka ima svoju ulogu u lancu vrednosti. Kulturne i kreativne industrije uglavnom su privilegija razvijenih zemalja, jer zahtevaju visoku stopu inovativnosti, ekspertize i upotrebu najnovijih tehnologija. Takođe, potencijali za njihovu distribuciju i razvoj usko su povezani sa globalnom moći određene države. Pri tom, one zahtevaju veoma inovativne pristupe kada su u pitanju politike i pravni podsticaji, iz razloga što prevazilaze nadležnosti samo jedne od politika – kulturnih, ekonomskih, urbanih, itd. Ipak, poslednjih godina, političari nekih od zemalja u razvoju, kao što su Kina, Indija i Južna Afrika, prepoznali su potencijale ovog sektora i uveli zakone i strategije koje su u nekim slučajevima naprednije od onih u razvijenim zemljama. Rezultat je brzi rast kreativnih industrija, koje postaju jednako važne kao turizam i klasične industrije. Ukoliko bismo se bavili brojkama, postoje određeni podaci da je kreativna industrija u dobrom zaletu i u Srbiji i da to predstavljeno u procentima znači da je oko 4% građana Srbije zaposleno u ovoj vrsti industrije i da imaju jako snažni izvozni potencijal sa preko 25% rasta izvoza godišnje i jedna je od najbrže rastućih segmenata srpske privrede.


Istorija kulturne industrije je krenula sa svojim razvojem posle Drugog svetskog rata, kao i većina stvari vezane za kulturu u Evropi. Prvi put je pomenuta 1944. godine od strane kritičkih teoretičara Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera i predstavljena je kao kritički rečnik u poglavlju “Industrija kulture: Prosvetiteljstvo kao masovna obmana” knjige “Dijalektika prosvetiteljstva” koju su izdali te 1944. godine , u kojoj su predložili da je popularna kultura slična fabrici za proizvodnju standardizovanih kulturnih dobara – filmova, radio programa , časopisa, koji se koriste za manipulaciju masovnog društva u pasivnost. Govorili su da je potrošnja lakih užitaka popularne kulture, koju su masovni mediji stavili na raspolaganje, čini ljude poslušnima i zadovoljnima, bez obzira koliko su teške ekonomske okolnosti. Inherentna opasnost industrije kulture je kultivacija lažnih psiholoških potreba koje se mogu zadovoljiti samo proizvodima kapitalizma. Tako su Adorno i Horkhajmer posebno shvatali masovno proizvedene kulture kao opasne za tehnički i intelektualno teške visoke umetnosti. Suprotno tome, istinske psihološke potrebe su sloboda, kreativnost i istinska sreća, koje se odnose na raniju demarkaciju ljudskih potreba, koju je postavio Herbert Markuse.


Upoređivajući tadašnje sa sadašnjim mišljenjem o kreativnoj ili kulturnoj industriji, verujem da nisam jedini koji misli da je kreativna industrija i uopšte mišljenje o njoj mnogo napredovalo od tada pa sve do danas. Ne dozvoljavajući ljudima kreativnu slobodu i kreativno izražavanje na bilo koji način pokušali su da nametnu svoja mišljenja i pravila, ali stvarna sloboda današnjeg čoveka, posebno u današnje vreme, je da iskaže ono što ume, da se dokaže svetu na sebi svojstven način i da se izdvoji kao uspešni pojedinac iz njega.

 

Autor teksta: Stefan Gajić